Misli, dakle ne postoji!

Ne mogu da kažem ništa loše o čoveku jer će ispasti da ja nisam čovek, da sam nečovek ili se razmećem da sam, tobož, nadčovek.
Ali u svakom trenutku mogu da budem slon, mrav ili ptica i koju god perspektivu da zamuzmem, kažem da sa čovekom nešto ne ide kako treba.
Čovek hoda, misli, jede, pije, razmnožava se i spava. Za to vreme, uspe nekoliko puta na dan da se nervira, prejede, uplaši i posvađa sa okolinom. Izluđuje ga sve i svašta. Čovek je jedina vrsta koja se svađa i sa samim sobom dok se izjeda.
Pogrešno učimo decu da je čovek glavni u nekom zamišljenom lancu Prirode jer „misli, dakle postoji“, ima emocije i inteligenciju. Ovako kako misli, neće još dugo postojati jer je taj lanac zapetljao zagađujući sve unaokolo svojim delima.
Rođenu majku i rođenu decu!
Sve ovo pišem jer mi, kao ptici, smeta stub koji su postavili stručnjaci za neke kablove u mojoj ulici.
U drvoredu breza, što sklapaju svoje vrhove kao ruke, a cela ulica postaje šumeći tunel, stoji jedna čovekova skalamerija. Oko nje je rupa, a na izbušenu zemlju je nasađena betonska bandera. Sa nje su se raspečili kablovi na drugu stranu ulice, gurajući krošnje i lomeći grane.
Sve mi to liči na spomenik onoga šta današnjem čoveku može pasti na pamet i vidim neku buduću decu kako se grohotom smeju na času istorije u znak sećanja na gospodina Kogita.

Leave a Comment

Featured Book

Books Categories

Newsletter

Make sure you don't miss anything!